KATARINA KORŠA prvo je htela da bude FRIZERKA, pa postala GLUMICA, a već deset godina je VODITELJKA!

Kaže da deset godina glumi novinarku, veruje u znakove pored puta, voli da ispravlja krive Drine i misli da ništa nije slučajno. Ova mlada žena velike lepote savršeno je skrojila svoj privatni život i posao, što uspeva retkima.

Kako je jedna diplomirana glumica postala voditeljka?

- Igrom slučaja i spontano. Trebalo je da to bude klasična "tezga", poslić koji ću da uradim. U trenutku kad sam otišla na jedan od kastinga Hepi televizije za neku emisiju saznala sam da sam trudna. Bilo mi je jasno da neću moći da igram u pozorištu i pomislila da će biti zanimljivo da odradim taj serijal i to bude samo jedna od uloga koju ću odigrati. Međutim, dobila sam posao za stalno. Bila sam u šoku. Nisam to želela, sanjala i zbog toga se školovala. Mislila sam da su u pitanju hormoni u trudnoći, tešila se da je to dobra šansa jer sam bila na početku zajednickog života s Danijelom, čekali smo dete... A stalni posao nudio je sigurnost, što je u glumi retko.

Na koji način ste prelomili?

- Baš mi je bilo teško da se odlučim. Čak sam otišla da im kažem kako sam trudna, s nadom da ništa neće biti od toga. Ali oni su mi čestitali, rekli da radim dok mogu i vratim se nakon rođenja deteta. Bilo je to 2012. I tako, spontano, traje već deset godina. Onda sam shvatila da ništa nije slučajno, da treba da živimo tu gde jesmo i da nam bude lepo. Sada uživam u poslu koji radim i za koji sam mislila da nikad neće biti moja profesija.

Teško je upisati glumu, kako ste uspeli?

- Nisam bila od devojčica koje su maštale da postanu glumice. Završila sam valjevsku gimnaziju, a zapravo sam posle osnovne škole želela da budem frizerka. Ali, kao vukovac, krenula sam za drugaricama koje su upisale ovu školu. Bavila sam se manekenstvom, deset godina igrala sportski ples... Scena me je privlačila. U trećoj godini gimnazije, da bih pobegla s časova, otišla sam na kasting u dramski studio poznatog lovca na talente Miroslava Trifunovića Ćiše. Nisam ništa pripremila i dobila sam ulogu u predstavi "Tri sestre" Čehova. Tako sam ušla u glumačke vode. Na prijemnom za glumu na akademiji bila sam autsajder. Moji drugari spremali su se godinama, a ja sam moj prijemni spremala na bazenu, neku nesrećnu epsku pesmu, između kupanja i druženja. Niko nije očekivao da položim. Primio me je na klasu profesor Vlada Jevtović. Tek kasnije sam shvatila ko je on. Ko zna, da nisam tada primljena, ne bih se ni bavila sadašnjim poslom.

Šta vas najviše motiviše u novinarstvu?

- Uporno ponavljam da nisam novinarka, jer se za to ljudi školuju. Ali dajem sebi za pravo da to radim jer vec deset godina glumim novinarku. Radim jutarnju emisiju koja prati naš svakodnevni život. Dok sam studirala, često sam se šalila s kolegom Milošem Lazićem da sam upisala glumu samo da bih dobila bilbord u centru Valjeva, pa da Valjevci kažu: "E, ovo je naša Katarina!" Ništa od toga nije bilo. Kada sam se s Milošem nedavno srela, kažem mu u šali da ne dobih taj moj bilbord. Rekao mi je: "Ne samo da si u centru Beograda, već ne izlaziš ljudima iz kuće!" Zapravo, dobila sam mnogo veći uticaj nego da glumim neki lik. Utičem na živote ljudi, slušam njihove potrebe, čujem koji su problemi. Čim imam mogućnost da te probleme prenesem nekome ko je nadležan, to me ispunjava, kao da sam u nekoj misiji.

Recimo?

- Prenela sam i napisala neke sugestije ministru Ratku Dmitroviću, koji je kod mene gostovao, dopale su mu se i uspeo je da promeni situaciju. Radilo se o problemima studentkinja koje su rodile decu tokom studija, a to se dogodilo mojoj sestri i znam kroz šta je prolazila. Ministar je bio veoma otvoren i posle dva meseca me je pozvao da mi kaže kako je usvojeno sve što sam predložila. Presrećna sam što ce danas svaka studentkinja koja postane majka moći da završi studije mnogo lakše nego nekada. Kroz poziciju glumljenja novinarke uspela sam da dođem do pravih ljudi i neke stvari popravim nabolje.

Da li su vaši roditelji zadovoljni onim što radite?

- Moji roditelji su obični ljudi, ekonomisti, daleko od javnog života. Dali su mi potpunu slobodu i poverenje da budem šta želim. A i dokazala sam da mogu da se snađem i kažem im da ne brinu, jer u svakom trenutku mogu da otvorim svoj čuveni frizerski salon. Nije bilo posla za glumce kad sam završila glumu, baš je bila stagnacija. To me nije bacilo u depresiju, već sam s Danijelom odlučila da naša sreća i baza bude porodica. Dobili smo najpre našu ćerku Ledu, a zatim i sina Antona. Njima je osam i šest godina. Traženje uspeha i sreće počiva na raznim osnovama. Vrlo lako znam da se preusmerim. To su znali i moji roditelji kad sam kretala u Beograd, da neću poleteti i izgubiti kompas u velegradu. Ponosni su na mene.

Deci ste dali književna, pozorišna imena.

- Za Ledu se ime znalo još na studijama, kad smo radili Krležinu "Ledu u agoniji". Značenje tog imena je prelepa žena. Još tada sam rekla Danijelu da će se naša ćerka tako zvati. Anton je dobio ime po Danijelovom deki, mada ga vezuju za pisca Antona Čehova, što ovde nije slučaj.

Čijeg je porekla prezime Korša?

- Mađarskog. Danijelova baka ga je donela iz istoimenog mađarskog mesta. U Srbiji ga nosi samo šest ljudi: nas četvoro i Danijelove mama i sestra.

Udali ste se za kolegu s klase uprkos zabrani profesora Jevtovića da studenti stupaju u veze. Lepa ljubavna priča koja traje.

- Ispali smo jako specifični. Mi smo jedini glumački par - a bilo ih je dosta na fakultetu, koji su zajedno studirali, venčali se, dobili decu i do dana današnjeg ostali zajedno. Izborili smo se.

I na kraju je sve lepo ispalo.

- Ispalo je fantastično. Uvek su tu znakovi pored puta. Snimala sam ja i serije, igrala u pozorištu, ali je sve to bilo malo za ono koliko sam htela. Dok sam radila na jednoj italijanskoj seriji, njihov reditelj mi je ponudio da ostanem u Italiji i rekao da me vidi u velikim projektima. Pošto u Ðenovi imam blisku rodbinu, prihvatila sam ponudu i sve organizovala. Deset dana pre polaska saznala sam da sam trudna s Ledom. Bio je to znak da nisam na pravom putu. Moramo da pratimo znakove. Ko zna zašto je to dobro. To je moj lajtmotiv.

Velika ste lepotica. Radi li se na lepoti studiozno ili... onako?

- Sigurna sam da sam ljudima lepa zato što sam to ja, prirodna. Nemam dva lica, jedno za TV a drugo privatno, jedino što se van posla ne šminkam. Ljudi primete iskrenost, neisfoliranost... spontanost. Neka osoba nam je lepa ili ne u zavisnosti od toga kakvo mišljenje imamo o njoj. Ja sam ostala ja i zadržala ono "moje". Naša suština je da budemo zdravi unutra. Tada smo ljudima lepi, a ja se trudim da budem zdrava unutra.

Kako biste opisali svoju i Danijelovu ljubav?

- Jedinstvena. Kako bi rekao Balašević, samo retki nađu retke. U ovom razgovoru stalno govorim o znakovima pored puta, ali sigurna sam da tu akademiju nisam upisala slučajno, već da bih njega upoznala.

Kurir.rs/Lena/Ljilja.Jorgovanović