Srećne okolnosti spasle su mi život

Tada sam živela sa suprugom i dva sina. Kuvala, peglala, čistila, kao svaka dobra supruga i majka. Išla sam na posao, pušila, ispijala kafe, brinula o porodici, roditeljima, jela kad stignem, nervirala se zbog velikih ratova u svetu i malih ratova među ljudima, siromaštva, ljudskih gluposti – ovako je počela svoju ispovest naša sagovornica Ljiljana.

Kad sve krene nizbrdo

A onda, jedna za drugom, počinju da se dešavaju neprijatne stvari. U istom mesecu umire mi otac, muž ostaje bez posla, a unuk mora na operaciju. Svi su, nekako, navikli da im ja budem podrška i da uvek imam rešenje za svaki problem, da ja uvek znam i mogu. Pa tako i sada. S bolom sam se borila, plačući kada me niko ne vidi, budila u sebi preostala zrnca optimizma, pružala podršku mužu, nalazila najbolje lekare za operaciju unuka… I tako, život ide dalje. Međutim, tog puta sam precenila svoje snage, pa mi je ubrzo stiglo upozorenje...

Produženi vikend

Sve je počelo jednog lepog jesenjeg dana kada sam s prijateljicama otišla na produženi vikend. Jedna od njih ima kuću na Zlataru, pa smo nas četiri rešile da uživamo u prirodi i suncu. Posle prijatnog puta, smestile smo se i otišle u obližnji restoran na ručak.

Osećala sam da mi nije dobro, ali sam svoje stanje povezala s nagomilanim umorom i stresom iz prethodnih meseci. Imala sam blag osećaj gušenja, ali sam pretpostavila da je to od cigareta. Bilo mi je i pomalo muka, ali sam pomislila da je to sigurno od puta. Za ručak sam pojela samo nekoliko zalogaja, jer sam i dalje osećala mučninu. Međutim, na sve te simptome nisam obraćala pažnju jer su se i ranije javljali, i to ne baš tako retko…

Drama u šumi

Dogovorile smo se da posle ručka odemo u šetnju. Umorna sam, ali ipak rešim da krenem s njima. Idemo stazom zdravlja, kroz netaknutu prirodu, do vidikovca odakle se pruža pogled na Radoinjsko jezero, od koga zastaje dah. Ali, meni je dah zastao i pre vidikovca – tako su se kasnije šalile moje prijateljice. Prolazimo kroz šumu lepo uređenom stazom. Ja se i dalje ne osećam najbolje. Dve prijateljice, mlađe i brže, odlaze napred, a sa mnom, na svu sreću, ostaje drugarica koja je lekar. Sedam na obližnju stenu da se odmorim i upalim cigaretu, ali osećam da mi baš nije dobro. Obliva me hladan znoj, vrti mi se u glavi, malaksala sam, vidim zvezdice, osećam bol u grudima... Pokušavam da uhahnem duboko, ali ne uspevam. Panika me obuzima, više ne mogu da razmišljam, vidim crne krugove i gubim svest...

Jedan infarkt za drugim

Budim se i vidim prijateljicu. Mokra sam, ispovraćana, obamrla. Ona razgovara telefonom i ubeđuje lekara Hitne pomoći da odmah dođe jer sam, po njenoj proceni, doživela infarkt, pa je najvažnije da stignemo do ustanove koja ima koronarnu jedinicu. Posle 45 minuta izgubljenog vremena stiže Hitna pomoć i mi krećemo put Doma zdravlja u Kokinom Brodu. Osim obamrlosti, bola u levoj ruci i mučnine, ja ne osećam ništa. Onda se javlja oštar bol u grudima, kratak dah… i u vozilu dobijam još jedan infarkt. Sada je i lekar ubeđen u reči moje drugarice i rešava da me preveze do Opšte bolnice u Priboju, jer tamo imaju koronarnu jedinicu. Spasen život

Stižemo u bolnicu i ja se prepuštam lekarima, jer sam konačno na sigurnom. Stigli smo za sat i po od prvog infarkta, vreme je na mojoj strani. Brzo mi je postavljena dijagnoza i data terapija. Pozvali su mog muža koji je stigao sledećeg jutra. Ostala sam tamo još nedelju dana (vikend sam maksimalno produžila) i, zahvaljujući dobrim odlukama lekara i brzoj intervenciji, ja sam danas radno sposobna. Zahvalnost koju osećam prema ljudima zaposlenim u koronarnoj jedinici u Priboju je nezimerna. A iskreno se nadam da je tako na svim mestima gde se spasavaju ljudski životi.

Promenila sam navike

Na teži način naučila sam mnogo ili se podsetila onog što sam već znala. Još uvek radim, radujem se svakom novom danu. Usvojila sam zdrav način života, jedem više sirove hrane (redovno), sada imam vremena za doručak, ručak i večeru. Ostavila sam cigarete, popijem po jednu kafu dnevno. Redovno idem na kontrolu i više se ne nerviram (ili se bar potrudim da nađem način da ostanem smirena). Postoji samo 10 odsto situacija na koje možemo da utičemo, a verovatnoća da ćemo ih uočiti vrlo je mala, možda na nivou statističke greške. Zato, sve što ne mogu da promenim, pogledam iz drugog ugla i prihvatim. Konačno imam vremena za sebe, da bih onima koje volim duže trajala. Stoga obratite pažnju na ono što radite danas sebi, svom telu, i ne budite tako sigurni da se loše stvari dešavaju samo nekim drugim ljudima.