Muškarci su žudeli za njom, pa krvlju plaćali ceh: Najbolja drugarica joj zapečatila crnu sudbinu, a od poslednjih reči podilazi jeza

Ajlin Vuornos je bila prostitutka i serijski ubica. Rođena je kao Ajlin Pitman 29. februara 1956. godine u američkoj državi Mičigen, samo dva meseca nakon što je njen otac napustio njenu majku Dajanu Vuornos. Dajana je ostala da sama podiže novorođenu ćerku i sina Kita, koji je imao svega 11 meseci.

Vuornos je takođe bila seksualno zlostavljana od strane svog dede, a do svoje 11. godine počela je da se prostituiše svojim vršnjacima u zamenu za novac, drogu i hranu. Čak je imala seksualne odnose sa svojim bratom.

Sa 14 godina ostala je trudna sa porodičnim prijateljem i dala je dete na usvajanje. Već naredne godine napustila je školu, izbačena je iz kuće i prostituisala se po gradu.

Ostatak svojih tinejdžerskih godina provela je putujući od države do države, izdržavajući se prostitucijom i sitnim kriminalom. Godine 1976, dvadesetogodišnja Vuornos stigla je na Floridu, gde se nekako udala za bogatog 69-godišnjeg predsednika jaht-kluba. Brak je trajao samo nekoliko nedelja, jer je on ubrzo podneo zabranu prilaska nakon što ga je udarila njegovim štapom.

Iste godine njen brat Kit je umro, ostavivši joj oko 10.000 dolara, koje je brzo potrošila na alkohol, drogu i novi automobil koji je ubrzo uništila.

Narednu deceniju njen život nastavio je da se urušava dok je lutala Floridom, nastavljajući da se prostituiše i više puta biva hapšena zbog napada i oružanih pljački. Jedno vreme je čak provela godinu dana u zatvoru.

Vuornos je delovala osuđena da postane još jedna bezimena, neprimetna osoba, koja bi završila mrtva u kanalu zbog droge ili alkohola, ili sama u zatvorskoj ćeliji.

Početak ubistava

Do 1986. godine, Vuornos je živela u Dejtona Biču, gde je upoznala sobaricu po imenu Tiri Mur. Njih dve su započele vezu, pri čemu Mur nije smetalo to što je Vuornos bila prostitutka.

Međutim, uprkos tome što je konačno pronašla neku stabilnost u svom životu, u Vuornos je ključala nekontrolisana tama koja je eskalirala ubistvom 30. novembra 1989. godine.

Te noći je počinila svoje prvo ubistvo, ubivši 51-godišnjeg klijenta po imenu Rčard Malori. Njegovo telo pronađeno je dva dana kasnije, sa dva metka u grudima. Kasnije će tvrditi da ju je silovao i pretukao, zbog čega je posegla za pištoljem koji je nosila radi samoodbrane.

Ovo ubistvo kao da je otvorilo brane u Vuornos, i tokom sledeće godine ubila je još šest klijenata, tvrdeći kasnije da su svi pokušali da je napadnu.

Njena četvrta žrtva, 65-godišnji Piter Sim, bio je onaj koji je doveo policiju na njen trag. Ubila ga je u junu 1990. godine – njegovo telo nikada nije pronađeno – i ukrala njegov automobil, vozila se u njemu sa Mur pored sebe.

Doživele su nesreću 4. jula 1990. godine i bile prinuđene da napuste automobil. Policija ga je pretražila i na kraju povezala njene otiske prstiju sa onima pronađenim tokom prvih tri ubistva, nakon čega je izdata poternica za obe žene.

Vuornos i Mur su pobegle i izbegavale policiju narednih šest meseci. Tokom tog perioda, nastavila je da se prostituiše i ubila još tri muškarca, pljačkajući ih nakon smrti.

U januaru 1991. godine policija je konačno uhvatila obe žene i nagovorila Mur da svedoči protiv Vuornos u zamenu za imunitet.

Do danas nije nedvosmisleno dokazano da li je Mur znala da je Vuornos ubijala svoje klijente, ili je samo mislila da ih je pljačkala.

Laži i izdaja

Tokom meseci koji su prethodili njenom suđenju za ubistvo prve žrtve, Malorija, Vuornos je istražiteljima rekla da su svi muškarci pokušali da je siluju i da ih je ubila u samoodbrani. Osuđena je za Malorijevo ubistvo u januaru 1992. godine i osuđena na smrt.

Kasnije je više puta menjala priču, na kraju priznala da je ubijala svoje žrtve jer je želela da ih opljačka i nije želela svedoke. Psihijatri koje su angažovali njeni advokati svedočili su da pati od graničnog poremećaja ličnosti i da je mentalno nestabilna.

Vuornos je provela deceniju u zatvoru kao osuđenik na smrtnoj kazni, a tokom tog vremena i mediji i javnost bili su fascinirani njenim slučajem, jer je bila redak primer žene serijskog ubice. Čak je 1992. godine snimljen niskobužetni TV film o njenom životu, a napisano je i mnogo novinskih članaka o njoj.

Posledice

Godinu dana nakon njene osude, režiser Nik Brumfild snimio je dokumentarac o njoj pod nazivom „Ajlin Vuornos: Prodaja serijskog ubice“.

Film je osvetlio njen iskrivljeni karakter, istražio njenu tragičnu prošlost i ukazao na to kako je pravosudni sistem bio više zainteresovan da je osudi na smrt nego da razmotri njeno poremećeno mentalno stanje.

Brumfild je snimio i drugi dokumentarac pod nazivom „Ajlin: život i smrt serijskog ubice“, prateći sve više nestabilnu Vuornos tokom neuspešnog poslednjeg suđenja da poništi smrtnu presudu i intervjuišući je do dana pre njenog pogubljenja 9. oktobra 2002. godine.

Kroz dokumentarce, Vuornos je delovala i zastrašujuće i jadno, pravdajući svoje zločine kao način da se osveti muškarcima koji su je zlostavljali tokom života. Naizmenično je prihvatala svoju sudbinu i tvrdila da je nepravedno žrtvovana.

Za razliku od Teronove interpretacije u filmu „Čudovište“, prava Vuornos bila je mnogo složenija, pravo čudovište stvoreno životom punim ponovljenog zlostavljanja i eksploatacije. Tokom jednog od poslednjih intervjua sa Brumfildom, uzviknula je:

„Silovana žena je pogubljena, i iskorišćena za knjige, filmove i sranja!“

Poslednje reči

Godine 2001. sama je napisala peticiju da se ubrza s izvođenjem kazne. Tvrdila je da je maltretiraju i da živi u nehumanim uslovima, kao i da je napadaju nekom vrstom soničnog oružja.

Dok je čekala svoj kraj, Vuornos je, smešeći se posmatračima iz prostorije za pogubljenja, upitana da li ima poslednje reči. Njena jeziva izjava bila je:

"Da, samo bih želela da kažem da plovim sa stenom i da ću se vratiti, kao na Dan nezavisnosti, sa Isusom. Šestog juna, kao u filmu. Veliki matični brod i sve, vratiću se, vratiću se.“

(Kurir.rs/I.M.)

 Koliko je teško dokazati silovanje: