ISPOVEST RATNOG DOKTORA SPECIJALACA MUP SRBIJE Zborno mesto kod Vinke! Kako je kafana u Koceljevi spasla živote policajcima

Doktor Dragan Pavlović, pedijatar u Dečjem dispanzeru u Užicu, tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo je ozdravlju kako policajaca Užičana tako i Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice. ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.

U srpskom narodu uvek su postojale misterije koje su nas pratile kroz vekove. To je deo našeg folklora, a sastavni deo života.

Priče koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim, između sna i jave, realnog i paranormalnog. Ništa nije jednostavno, ni jasno, vidljivo, a sigurno. Postaje tajanstveno, koje niko ne može da objasni ali duboko veruje u to.

Nikakav dokaz nema, ali i ne treba mu. U određenim siutacijama koje su nam od životnog značaja, ta verovanja postaju mnogo jača, o njima razmišljamo, zavise nam životi, bez toga nismo sigurni u sebe, u svoje sudbonosne trenutke. Više verujemo nemogućem, nego mogućem.

Mi smo narod koji ništa nije izgubio iz prošlosti, sve je sa sobom poneo i dodao tako da smo postali bogatiji u svojim verovanjima, oslanjali se na korenove iz prošlosti i više su nam oni značili nego naša iskustva u sadašnjosti. Teško je prekinuti tradiciju koja je toliko jaka, utiče na psihu, deluje lekovito na dušu, vraća nadu koju ponekad izgubimo.

Nismo mi roboti koji ponavljaju iste reči, pokrete, mi smo živi ljudi koji veruju u svašta. Zato smo uvek zanimljivi, bučni u razgovoru, smejemo se kao ludi kada bi trebali najviše da brinemo.

To nas i drži, podiže moral, prikriva sve naše slabosti koje bi se jasno videle, da smo zagledani u jednu tačku, da nervozno trljamo ruke, da smo potišteni.

Najveći događaji koji su menjali tok naše istorije, uticali na moral, izvlačili iz svakog ono što je najbolje, stvarali hrabrost i onom ko je nije imao, menjao ličnosti, od običnog smrtnika stvarao besmrtnika.

To je igra reči, ambijent koji menja ljude, daje im sigurnost, pretvara ih u druge osobe. Kako je to moguće, šta se to dešava u glavama onih, koji ne znaju koliko će je dugo imati?

Koceljeva je poznata po tome, kao i njena okolina. Na deset kilometara prema Šapcu, iznad Draginja, postojao je jedan ogroman hrast koji je odolevao zubu vremena. Dizdarevača, čuvena po boju na Mišaru i po ogromnom hrastu, koji da može, ispričao bi neverovatnu priču. Na tom mestu pop Luka Lazarević pričestio je srpsku vojsku pre polaska u tu strašnu bitku, koja se vodila protiv turaka. Bila je to kolona srpskih boraca koji nađoše veru i snagu, kao i ispovest pred borbu. Šapati njihovi bili su tihi ali su se čuli. Njihove molitve i blagoslov koji su dobili dadoše im snagu koja nije ljudska. Reči izgovorene popa Luke Lazarevića, koji je nosio mantiju, u jednoj ruci sablju, a u drugoj krst, duboko su ih dirnule. Kada je završio pričešće, naredio je da ga podšišaju i obriju bradu, jer kao sveštenik, mora da postane ratnik koji će možda morati i da ubija u borbi, jer to mu vera ne dozvoljava., ali ipak uprkos tome je ostao pravi vernik.

Komandovao je konjicom sa isukanim sabljama, dobio blagoslov od Boga. Kada je borba za oslobođenje od turaka i popovi mogu biti borci. Pešadija je prva jurišala protiv turskih konjanika. U sred bitke pop Luka Lazarević, na čelu jurišnika, kao anđeo osvete, sa strašnom sabljom, pregazio je tursku vojsku. To je jedna od najvećih bitaka dobijena uz Božiju pomoć, jer su mu svi verovali. To nisu obični ljudi, seljaci, to su glasnici neba. To je sukob dobra i zla. Njegov najbliži saradnik, skutonoša, Todor Dragićević iz Ljutica, ubio je Kulin-kapetana. Iz te bitke videli smo moć zbornog mesta, osetili snagu hrasta. Kada smo išli u školu, uvek smo se divili njegovoj ogromnoj krošnji, zamišljali srpske ratnike, njihove sablje koje su sijale, popa Luku Lazarevića koji je spojio veru i borbu u jedno, u pobedu.

Starog hrasta više nema, na tom mestu sagrađena je crkva, kao svetilište koje je nastalo od pričešća ratnika. Koliko vremena je prošlo, a svi se sećaju?

Zborno mesto kod Vinke

Niko nije zaboravio tadašnje heroje. Niko nije osudio sveštenika jer je skinuo mantiju i potegao sablju jer se borio za otadzbinu. Odneo veliku pobedu u boju na Mišaru. Vremena su se promenila, ali stare navike su ostale. Zborno mesto koceljevačkih policajaca bilo je u čuvenoj kafani kod Vinke. Tu je bilo okupljanje pred polazak na Kosovo i Metohiju, u noćnim satima, gde smo čekali šabačku četu da nam se pridruži.

Ta kafana je imala posebnu simboliku, nije bila obična, bilo je nešto u njoj uzvišeno. Zašto nas je toliko privlačila? Policajci u uniformama, sa svojim naoružanjem, sedeli su za stolovima, kao ratnici ispod hrasta. Bilo je nečeg svečanog u vazduhu. Svi nasmejani, a ponosni, pričaju viceve, kao da su došli na neko veselje. Nije bilo rodbine, jer bi nam kvarila svojim zabrinutim pogledom i suznim očima, užitak jednog trenutka. Opušteni, veseli, bez muzike, a kao na svadbi. Šta bi tek bilo da je bio i orkestar? Ništa im nije trebalo, jer su bili glasniji i od ozvučenja. Nadvikivali su se, pričali u glas, a nisu bili pijani. Posmatrajući njih, imao sam utisak da jedino ja nisam spokojan, ali nisam pokazivao, morao sam se uklopiti u to veselje. Toliko smeha na jednom mestu, pola Koceljeve odjekuje. Šta se tu slavi, kakav razlog postoji? Kao odlazak u vojsku ili u rat, bilo je veselja jer takav je običaj.

Ne treba u napred baksuzirati, ni misliti o posledicama, kada nam je trenutno lepo. Vinka, vlasnica kafane, gostila je svoje policajce, kao svoju najdražu rodbinu. Sa osmehom na licu, gledala je svakog. Nijedno pitanje nije bilo suvišno. Osećali smo se kao kod svoje kuće, kao da je nekom rođendan, a svima je bio. Zajedno smo slavili naše rođenje. Ko je tada mislio o ratu, o neizvesnosti?

Priznajem, možda samo ja. Zašto sam bio zabrinut u takvom veselju? Srce mi je tuklo kao čekić kovača u nakovanj. Preplavljeno, nekom toplinom, a duša se otvorila, zapljusnule su me emocije, tako jake, da njihove reči nisam ni razumeo. Bio sam u nekom svom svetu.

Borio se sa tugom i srećom. Gledao sva ta nasmejana lica sa nekom setom. Posmatrajući ih tako vesele i nasmejane, osetio sam unutrašnji nemir koji me proganja. Da li će takvi biti i kada se vratimo?

Da li ćemo svi biti na broju ili će neko nedostajati? Šta ću reći, ako budem morao pogledati u oči njihove roditelje, žene, decu, devojke? Kakva ću pitanja dobiti? Da li će biti: “Doco, da li je moglo da im se pomogne?” Osetio sam neku jezu, koja mi se uvlačila u srce i dušu. Ako izgubi neko život, kakav će biti moj? Ako mora neko da se ne vrati, bolje bi bilo da to budem ja. Teže je nositi teret na duši, nego izgubiti život. Teže je izgovoriti reči utehe, nego zatvoriti oči. U sebi sam izgovarao reči koje se nisu čule: “Bože, ako te ima, pomozi da se svi vrate. Nema mi života, ako ne bude tako”.

Ako bude greška do mene, neka sam proklet, ako dam sve od sebe, neka sam blagosloven. Borba sa sobom trajala je dugo.

Čovek kad mnogo razmišlja, svašta mu pada na pamet. Kako se opustiti, kada si toliko napet? Kada bi mislio tako, samo o svom životu, isto bih se ponašao. Kada misliš o životu drugih, osećaj je mnogo teži, odgovornost koju si sam sebi stvorio, opseda te, pritiska, pokušava da te slomi. Vinka, kao da čita moje misli, prilazi polako i tiho mi kaže: “Doco, čuvaj mi ovu decu”. Video sam iskre u njenim očima. Sa osmehom na licu, dve suze su se skotrljale. Kako je moguće imati takve emocije, a sakriti ih od drugih? Kako je moguće biti plemenit, a držati kafanu?

Shvatio sam koliko je ta žena jaka da niko ne primeti osim mene. Osetila je da istu brigu brinemo, a da ne pokazujemo. Dirnule su me njene iskrene reči, izgovorene mirno, sa toplinom. Osetio sam svu ljubav koju je ta žena imala prema specijalnim jedinicama policije, a bila dostojanstvena. Nikom nije ništa naplatila, jer ona časti.

Ona je ponosna, jer je njena kafana zborno mesto budućih heroja. Deliće i sreću i tugu, patiće i žaliti, ali će to junački nositi. Nigde se ništa ne čuje, osim u Vinkinoj kafani, smeh i pesma odjekuje.

Ona je živela za takav trenutak, upijala je svaki pogled, kao da je želela da zapamti, da ureže u sećanje jednu mladost koja treba da ide na Sveto mesto, da brani Kosovo i Metohiju. Bila nam je kao srećna zvezda, koja je daleko, a uvek se vidi.

Zašto je policija Koceljeve bila toliko vezana za ovaj ambijent? Da li postoji neki razlog ili je to samo dobra atmosfera, gde ćemo zaboraviti sve loše što nas čeka? Koliko ima istine u tome, sujeverja ili slučajnosti, zaključite sami.

Svi su pričali o događaju koji se desio, a baš u to vreme ja nisam išao sa njima, kada je jedan policajac slučajno došao do zaključane Vinkine kafane. Otišao je u drugu kafanu tražeći policajce, misleći da su promenili mesto zbora. Bio je sam, ušao unutra tražeći svoje drugove, popio samo piće, nije se zadržavao. Otišao ponovo do kafane koja je bila otvorena i ušao. Čuo je isti onaj smeh koji je odjekivao ulicom.

Pitao je: “Pa gde ste bili, tražio sam vas u drugoj kafani?” Oni su mu odgovorili: “Ko ti je kriv što si poranio”. Bio je to običan događaj koji je kasnije postao neobičan. Kada su bili u akciji na Kosovu i Metohiji, taj policajac je bio jedini ranjen. Preživeo je, ali je priča ostala. Da li bi tako prošao da nije svratio u drugu kafanu? Kako ubediti nekoga da je to moglo svakom da se desi? Ali kako baš njemu i tada kada je slučajno pogrešio? Šta ga je to navelo da ne dođe na isto zborno mesto? Da li sudbina odlučuje gde ćemo pogrešiti i kako ćemo proći?

Dilema previše, odgovora nigde. Posle tog događaja, Vinkina kafana je uvek bila Zborno mesto, odakle se kretalo sa šabačkom četom i spajalo sa Užičkim odredom na Kosovu i Metohiji.

Svaki put kada se izlazilo iz kafane PJP Koceljeve bili su izljubljeni od vlasnice kafane, Vinke, koja im je poželela sreću i uspešan povratak. Njene reči sam dobro zapamtio, njen osmeh nas je pratio i kada smo nestajali u koloni kroz tamnu noć. Svaki naš uspešan povratak sa Kosova i Metohije, bio je povratak kod Vinke. Bilo je to pravo slavlje jer su svi preživeli. Sada smo mi čašćavali, jer smo imali razloga.

Život je pobedio, a ja sam postao deo njih, jer teret koji sam nosio, odgovornost koju sam sam sebi nametnuo, sa takvim ljudima, brzo sam zaboravio. Ništa se nije promenilo, nije bilo razlike. Ponovo smo na mestu zbora, gde se o ratu nije pričalo, ali se zato veselilo i smejalo. Sada sam ih gledao pravim očima, nije mi duša unapred patila, nije mi srce treperilo, jer su bili živi. Njihove porodice su jedino plakale, ali od sreće jer su mislile da će ih izgubiti. Tuga je bila velika, a sreća još veća.

Policajci ne pričaju, oni se ne žale. Nikada nećeš čuti nijednu reč koliko im je bilo teško, da li su patili, kroz šta su sve prošli i na kraju živi došli. Biti sastavni deo Užičkog odreda, jedna celina, neraskidiva, jedna snaga neuništiva. Komandant Užičkog odreda PJP, mora biti ponosan jer jedinica koju je vodio, pronosila je slavu Kosovom i Metohijom. Kako je moguće ujediniti sve, sačuvati odred, voditi borbe najteže, a posle rata biti zaboravljen? Pa od koga?

Od svojih boraca PJP nikada, i dalje je njihov komandant čiji glas odjekuje, čije reči odzvanjaju u njihovim srcima. Iza njegove strogoće, krije se veliko srce pravog komandanta, iza njegove naredbe, vidi se prava veličina i ponos, jer komanduje takvim ljudima. Ko nema oči, ko nije sa njim bio, taj ništa nije video.

Drugi su sve videli, ali im to nije bilo dovoljno, jer se nije uklapao u njihove planove, nije im odgovarao takav, budući general koji je kod svojih boraca, bio već viđen. Šta je trebalo da se desi da slepi progledaju, da oni koji odlučuju progovore? Da je bio manje uspešan, da je Užički odred bio razbijen, možda bi sve dobio što mu pripada. Veliki ratni komandant je u miru bio pretnja drugima. Zašto je uvek tako? Zašto zavideti boljima od sebe? Pa zbog svoje sujete.

U miru sve je dozvoljeno. Oni koji odlučuju o odlikovanjima i napredovanju, mnogo su važniji od ratnika. Oni se pitaju, oni su glavni, a kada se trebalo boriti i komandovati, nigde ih nije bilo.

Nepravda ratnom Komandantu Užičkog odreda je naneta, kao i njegovim borcima. Zato se i zovu Zaboravljeni heroji. Kada bi progovorili, mnogi bi zaćutali. Svi oni, koji su im u miru život zagorčavali, nadam se da ratni Komandant PJP Užičkog odreda kada progovori, njegov glas će biti jači od grmljavine, opasniji od munje Svetog Ilije.

Komandante, budi ono što si uvek bio, dostojanstven, častan, ponos svog odreda. Oni koji ništa nisu uradili, a trebali su, stide se ali ne priznaju. Krst koji nosimo, niko nam uzeti ne može, kao i dostojanstvo i čast, jer to se ne deli, to se zaslužuje. Ako smo slobodni da kažemo ono što mislimo, onda je naš zadatak ispunjen. Sve ostalo je prolazno i zaboravljeno.

Vreme pokazuje koliko ko vredi i posle toliko godina. Dela govore o čoveku, a poltroni i ulizice o sebi. Prošle su godine, sećamo se Zbornog mesta, kafane kod Vinke, njenog osmeha, velikoga srca, iskre u očima, tihog šapata: “Doco, čuvaj mi ovu decu”.

Kao što sve prolazi, tako i kafane više nema. Vinku ne viđamo, ali njene reči još uvek pamtimo. Da li je ona doprinela da se kući svi vratimo? Onaj ko sreću donosi, on se ne štedi, već je svima deli. Pitajte druge, sigurno će reći: “Nešto postoji, od čega ne možeš pobeći”.

Dr Dragan Pavlović pedijatar

Kurir.rs/A.Mlakar