Ima jedna kafana na jugu Srbije, nalazi se u Aleksincu, zove se "Dve kume". U njoj se ne čuje muzika, al' je još uvek u tom svetu kariranih stolnjaka i ljudske topline, opstao merak.
Zapravo, ovaj tekst je trebalo da bude o, zaista, niskim cenama pića kakvih nema u Srbiji i ljubaznosti vlasnice Jasmine, a onda je grupa iz Niša, koja je sticajem okolnosti posetila Aleksinac, videla da je to storija o "zaboravljenim", malim, čistim i ukutkanim kafanicama.
Njih je, nažalost, sve manje u Srbiji. Na jugu gde su one bile obeležje, posebno nestaju. Mnoge su se na jugu u Nišu, Aleksincu, Leskovcu, Pirotu, Vranju pretvorile u nazovi restorane, ali su i vlasnici i gosti ostali isti.
Ništa se nije promenilo sem šminke i cena.
U poslednje vreme, tu je dodat i prstohvat pokušaja da veliki broj vlasnika obavezuju mušteriju da mora naručiti hranu tako da su vrednosti kulta kafane pomalo iščašena. A, u stvari i hrana i piće su ogromnom broju boema samo povod za razgovor.
U njoj, u "Dve kume" su, možemo da kažemo cene "ukočene" u rane devedesete. Za neverovati je da je kafa, na primer, 60, čaj 50 dinara ili pivo 100 ili 120 dinara. Retko koja kafana na jugu ima te cene, a da nisu "ispred prodavnice".
"Dve kume" se nalaze u brdovitijem delu Aleksinca ili kako ovu opštinu zovu i sami meštani "Srpskog Teksasa", blizu je bolnice. Nenamerno ili ne, ova kafanica je stecište raznih priča, koloritnih sudbina komšija, neverovatnih uspeha tuđe dece, likovanja, hvalisanja bez pokrića ili sa njim, a ponajviše zavitlavanja na svoj račun što je po mnogima, vrhunac humora.
To je kafana u kojoj se gosti osećaju kao domaćini.
- Radim četiri godine ovde i u početku sam kuvala čorbice, pasulj s rebarcima ponekad, onako domaćinski, ali nemam kuhinju pa me kazniše. Dobro, zakon je zakon. Zimi, imam roštilj, a inače imam nekoliko grupa drugara koji dođu i da olakšaju dušu, i da se požale, pohvale. da se ispričaju s komšijama... Cene su niže nego igde jer nema "halapljive jurnjave" za zaradom. Idem s nižim cenama, da imam više gostiju i ,normalno, više rada. Meni, istina, nije do toga da ovde zaradim neki veliki novac, nego se borim da na miru dočekam penziju, da ne fale te uplate doprinosa. A kad' bi otvorila kuhinju, opet bi svi lepo ručkali - priča Jasmina Stanković, vlasnica ovog drveno-kariranog lokala.
Ona priča da je njena kuma odustala u međuvremenu jer nije mogla da izdrži stres koji nosi vođenje poslova oko ugostiteljskog objekta. Jasmina je ipak pokupila atmosferu s očevog posla, a koji je vodio, isto tako zaboravljenu kategoriju, penzionerski bife.
A što je ova kafana bez muzike, a u kojoj se zapravo melodije života čuju, priča: - Sada postoje te kompanije koje mogu da me kazne što puštam muziku na tranzistoru, a meni su kazne, ma koliko da iznose, ogromne. Šta može da očekuje žena koja sama radi i bori se za svaki dinar. Zato ljudi dođu, popričaju se i ne zameraju što nema muzike - priča Jasmina.
Ovakve kafanice su bili regrutni centri za Gordanu Lazarević, Lepu Lukić, Tozovca, Cuneta, Tomu Zdravkovića, a danas je došlo neko novo vreme. A, i to će proći.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
