Petar Božović važi za barda domaćeg glumišta. O njegovim maestralnim ulogama ispisane su brojne stranice, a on i danas vredno radi, stvarajući nove kultne kreacije.
Osim pred kamerama glumac često nastupa i na daskama koje život znače, obilazeći celu Srbiju i osvajajući aplauze gde god da se pojavi. Ipak, glumac u sebi krije veliku tugu, budući da je njegovo detinjstvo obeležio dom za nezbrinutu decu.
Sirotište
O svojoj potresnoj, ali i filmskoj priči otvoreno je govorio, a kako je otkrio veruje da mu brat nikada nije oprostio što ga nije poveo sa sobom iz sirotišta.
- Živeo sam u Zemunu dok mi majka nije umrla, a to se desilo brzo, tako da se majke skoro i ne sećam. Moj otac, nezadovoljan uslovima u nemačkom logoru, nastavio je da robija i na Golom otoku. Tako brat i ja ostadosmo u domu za ratnu siročad na Senjaku. U posete su mi dolazili baba, tetke i ujaci dok me nisu prihvatili, pa sam neko vreme bio u kolektivnom stanu. Onda su i ujaci otišli na Goli otok, a ja ponovo u dom dok me moja baba, tetka Vida Vlahović nije uzela i odvela u Kolašin. Moj brat je ostao u sirotištu i mislim da mi nikad nije oprostio, kao da sam ja bio kriv što sam izabran - ispričao je Božović u emisiji "Balkanska ulica".
Buntovan, a opet svoj
Oduvek je važio za buntovnika kakav se retko viđa, a zbog raskošnog talenta publika mu je oprostila i kad je pobegao iz pozorišta, o čemu je goovrio u svom velikom intervjuu za "TV Novosti" iz decembra 1998. godine.
Pored toga, otvoreno je govorio i o svim nedaćama koje su ga zadesile u životu, a delove pomenutog intervjua prenosimo u nastavku teksta.
- Pobegao sam i bio u bekstvu jedno četiri godine. Nisam pa pobegao od pozorišta nego od svega. Od haosa... Moje vijuge opet nisu mogle da primaju te nove misli i ponašanja. Ceo taj haos sa gubitkom ondašnje Jugoslavije koja je bila najlepša zemlja na svetu, koja nam je i onako bila mala i tesna... Mi smo mislili da smo veći nego što jesmo i bili smo i uobraženi, i verovali smo da ćemo normalno ući u Evropu. Nikad nisam verovao da ću u Evropu morati da idem preko Kine i Belorusije. Vidite koliki je naš put: oko cele zemljine kugle mi moramo da idemo u Evropu umesto da odemo preko puta! Izgleda da smo dobili kartu u pogrešnom pravcu. Kao što nam je i obećano, tramvajem idemo u 21. vek, a do Evrope stižemo preko celog sveta!
Neko vreme ostao je u planinama, a otkrio je i kako je tada provodio vreme.
- Bio sam po Sinjajevini i Komovima sa starim i umnim ljudima. Sa pokojnim Ilijom Dabetićem, umro mi je skoro, nisam ga mogao prežaliti... Sa Mijatom Mijatovićem koji je još živ, hvala Bogu... To su ljudi koji su uvek živeli sa prirodom i sve podnosili onako kako sve podnose ljudi iz junačkih narodnih pesama. Takvih više nema... Nama je za sve neko kriv, a oni nikoga ne okrivljuju nego se bore. Oni su prvo nalazili slabosti u sebi i time postajali jači. Nisam ja tamo bio dođoš: detinjstvo sam proveo u selu kod Kolašina, sve je to meni bilo blisko. Za te godine ja sam doživeo ponovo detinjstvo, što je veliki luksuz u ovom vremenu - govorio je tada glumac u dahu i dodao:
- Bilo bi suludo da sam taj deo života straćio ni u šta. Tamo sam naučio stvari za kojima sam tragao po svetu: putujući, studirajući, čitajući... Čovek nikada nije siguran da je sve pod rukom i da su stvari jednostavne: uvek misli da su negde daleko. Mora se otići i uveriti, proveriti. Ako se ne ode uvek ostaje pitanje zašto nije. Taj svet koji živi sa ovcama, kravama, kozama, šumom i prirodom i ima sasvim konkretne dnevne probleme, onda je to novo saznanje. Kad dođe rat, odu u rat, vrate se, bace pušku, žene se, piju, kose, kad dođe rat opet odu... Oni su tu na zemlji duboko ukopani. To su pravi ljudi koji ostavljaju trag svojom decom... Planina - tu je čovek najbliži Bogu.
Povratak
Svoje uporište pored vere našao je i na daskama koje život znače, a njegov povratak pozorištu publika je svesrdno pozdravila.
- Bez pozorišta sam se dosta loše osećao. Jednom me je Nada Blam pitala: Kako ti je bez pozorišta? Kao bez voljene žene! Morao sam da se vratim. Komad "Na čijoj strani" je bio stvarno izazov. Za mene, uz sve druge okolnosti, i to što sam prvi put igrao sa Luubom Tadićem. "Kuloarski sladokusci" su očekivali neki naš sukob, a mi smo se glumački zaljubili na prvi pogled. Na sceni smo ljuti protivnici, a van scene smo rekao bih, laskajući sebi, prijatelji.
Žal za propuštenim prilikama
Gotovo je nemoguće nabrojati sve role koje su obeležile njegovu bogatu karijeru, a jednom prilikom je u intervjuu koji je dao za TV Ekran progovorio o žalu koji mu je ostao što nije bio deo filma "Valter brani Sarajevo".
- Neke sam morao da odbijem zbog obaveza u pozorištu. Žao mi je što nisam bio deo filma "Valter brani Sarajevo". U to vreme sam radio predstavu "Derviš i smrt". Zove me usred proba Bata Živojinović i kaže: "Šiba (Hajrudin Krvavac) želi da ti igraš tu ulogu." Ja kažem: "Nemoj, molim te, sad sam bio nešto u bolnici, a krenuli smo da radimo predstavu." Nije to bilo veliko. Odigrao je to jedan kolega. Otišao je sa proba predstave i vratio se - rekao je glumac, a na pitanje šta je izgubio rekao je.
- Ništa. Dobio sam sjajnu pozorišnu ulogu. Pozorište je za mene svetinja i gledam na njega kao na crkvu. Izgubiš roditelja, izgubiš prijatelja, izgubiš kuću, ali u crkvu uvek možeš da dođeš, kao i u pozorište. Pokojni Tomaš Pandur je zbog toga insistirao da igram u "Hazardskom rečniku" i ta uloga mi je mnogo draga, to je bila velika predstava. Ne znam da li je snimljena, ali to je što je.
I za sam kraj, otkrio nam je šta je za njega gluma.
- Služenje Bogu kao posao monaha. Kad ti je već dao talenat - rekao je za TV Ekran.
(Kurir.rs/I.M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
