"KOLIKO SI BIO SMOTAN I UPLAŠEN, ODLIČNO SI ODIGRAO" Glumac o LAJANJU NA ZVEZDE i tome zašto je do novog filma čekao 26 godina

Kada je pre godinu dana dobio ponudu da snima seriju "Pohota", po kojoj je nastao istoimeni film, glumac Milorad Miki Damjanović se bez razmišljanja odrekao letovanja. Godinu dana kasnije potvrđuje da je doneo pravu odluku. Dok čeka premijeru ovog ostvarenja, zajedno se prisećamo prvog filma, koji mu je pre 26 godina doneo popularnost kod šire publike. Reč je o "Lajanju na zvezde", jednom od najčešće repriziranih domaćih filmskih dela.

Ipak, glumac se od tada nije vraćao pred filmsku kameru, posvetio se pozorištu, televiziji, manifestaciji Dani Danila Lazovića, čiji je direktor, i svom kabareu "Čeznem da vam kažem", koji mu je doneo novi doživljaj s publikom. Celokupno profesionalno iskustvo kao da se u ovom trenutku poklopilo s privatnim, pa dramski umetnik ne skriva da je otkrio pravu meru za srećan život.

Da li vam je bilo draže prošlo leto, kada ste snimali film "Pohota", ili ovo - kada je stigla vest da će uskoro pred publiku? Prvu najavu dočekali ste na moru, kao da se krug zatvorio...

- Prošlog leta, baš u trenutku kad sam planirao godišnji odmor, stigao je poziv za seriju "Pohota". Za takvu ulogu bi svaki glumac odložio svoj godišnji odmor. Ovog leta rešio sam da se posvetim isključivo punjenju svojih baterija i odbio sam dosta poslova kako bih se zaista spremio za sledeću sezonu. Za nju već imam ugovorene poslove i u pozorištu i na televiziji, a rešio sam da pokrenem i svoju kasting agenciju, kako bih svojim kolegama iz unutrašnjosti pomogao da ih reditelji i producenti vide. Uz sve to, veoma se radujem premijeri filma.

Pamtite li nešto posebno sa snimanja?

- Dobar scenario i dobra uloga. I kolege s kojima se uglavnom dosad nisam sretao na sceni ni u kadru, izuzev Jovane Stipić, s kojom sam već sarađivao. Sve to je za mene bilo neverovatno iskustvo. Ovaj film i serija doneli su mi mnogo novih ideja i predloga za saradnju s produkcijom "Film plus pikčers". Neka nova prijateljstva i obnovljena stara.

Pošto smo već videli trejler, smete li da otkrijete koji je zadatak imao vaš lik?

- Nažalost, ne smem, jer ni sam ne znam šta su reditelji i montažer iz serije stavili u film. Kao i uvek dosad, više me zanima serija nego film.

Hoće li bar delom staviti senku na vašu prvu filmsku ulogu u "Lajanju na zvezde" ili je popularnost tog Šotrinog dela tolika da ništa neće moći da ga zaseni?

- Verujem da je "Lajanje na zvezde" film koji je mnogim mladim glumcima doneo ulaznicu u ovaj naš posao. To je film koji je gledao svaki stanovnik ove zemlje, u to sam siguran, a to može samo da mi imponuje. Kod nas glumaca prvi film ostaje uvek kao nešto važno, a meni je važan i zbog toga što sam svoji prvi kadar kao profesionalni glumac snimio s Batom Živojinovićem. Pa šta više jedan glumac da poželi.

Pomen ovog filma, snimljenog pre više od četvrt veka, svima nam vrati osmeh na lice. Po čemu pamtite svoju prvu filmsku ulogu?

- Veoma bih voleo da nisam bio toliko uplašen i nesiguran, da sam mnogo više uživao u snimanju. Mada i sada kad odgledam taj film, obično oko novogodišnjih praznika, kažem sebi: "Ma, znaš šta, Milorade, koliko si bio smotan i uplašen, ti si ovo odlično odigrao" (smeh).

Kako opisujete to što vam se u međuvremenu nije desio nijedan drugi film?

- Možda upravo zbog tog osećanja koje sam imao snimajući, film me više nije zanimao. Nisam čak ni išao na kastinge na koje sam pozivan. Do mene je. Film me ne inspiriše. Televizija je i bila i ostala moja ljubav veća od filma.

Šta biste onda savetovali Mikiju na početku karijere?

- Da mnogo više veruje u sebe. Da se ne plaši da li će se nekom dopasti. Da bude ponosan na svoje korene i poreklo. Da bude više svoj. Da ne pokušava da udovolji svima. Da ego svede na minimum.

Da li biste ponovo prošli istim putem?

- Nisam siguran da bih, kada bih znao kako stvari u ovom poslu funkcionišu, ponovo odabrao sva preispitivanja, sumnje u sebe, razočaranja zbog uloga koje nisam dobio, povlađivanja licemernim mediokritetima. Ne. Sigurno ne. Radio bih u prosveti.

Pa šta bi vam pristajalo da radite?

- Siguran sam da bih bio divan profesor istorije.

Kad sam vas već vratila u prošlost, razmišljate li o prolaznosti i plašite li se razmišljanja o njoj?

- Ne. Ne razmišljam. Posebno otkako sam u februaru ove godine izgubio tatu. I do tada, a posebno od tada, uživam u svakoj sekundi ovog života. Trudim se da ga ispunim ljubavlju prema bližnjima, da primećujem znake koje mi Gospod šalje, da nikome ne činim zlo. I da, kad dođe čas za odlazak, budem miran i spokojan jer sam imao ispunjen život.

Imate li neostvarene želje?

- Ne želim više ništa i ne očekujem više ništa. Svaki dan je blagoslov i svaki dan se zahvalim Gospodu što sam živ i zdrav i što su moji dragi ljudi zdravi i srećni.

Pošto se namestilo da se ovog leta odmarate, da li je i vaš kabare na pauzi?

- Odigrali smo ga 81 put za dve godine. Izvodili smo ga ljudima koji su ovu priču doživeli kao svoju, a neki dolaze i po sedam puta da gledaju našu predstavu. Nastavljamo 6. oktobra u teatru Akcent u Beču. Tu će početi naša nova pozorišna sezona. Nadamo se da će ova godina biti godina za Vojvodinu i dijasporu.

Bonus video: